samo jedno parche vatre da me malo zagreje na trenutak i srecna bih bila sada. Ali studena zima boravi u zidinama ove celije, sto jeste soba moja. Razmisljam o ugodnim zagrljajima osobe bliske, dok grlim ovaj jastuk chadjav i pokusavam da nemio miris pokrijem mirisima lepog secanja. Prasina podseca me na pahuljice bele shto prekrivale su omiljene ulice moje, koje bile su obavijene zelenim drvecem i divnim mirisom reke. zelim jedno parce proslosti lepe u ovoj cemernoj sobi, koja izdise greskama mojim, i puna je tuge i bola. Kao da vise ne vidim boje vec su sve boje osecanja moga, tako crno i sivo. Kao da se suncev zrak od moga prozora skriva i da imaginarne roletne stite me od spoljasnjeg sveta koji se tako snazno trudim zaboraviti. U glavi mi vrtoglavica ispunjava prazninu, a creva sam zavarala nekim mrvicama hleba. Vetar se cuje kao jedini govor, a poneko lupanje koje dolazi odzgo na trenutak me trgne. I uvek se nalazim na mestu istom, u istoj ododri i istog pritiska u grudima. kao da kamenje jedem godinama, ne mogu se pokrenuti nigde a da ne osecam taj teret isti u grudima. Tesko mi je shvatati i slusati druge ljude, tako da ih vishe i ne poznajem. po neka bubasvaba drustvo mi pravi kada naidje. gomila prashine skupila se po meni, i nikako da se skloni da progledam ponovo duginim bojama. a secam se da postoje boje i da nanose osmeh na lice, da znala sam ih razlikovati i davati im ime. Ponekada i sanjam i opet u dve boje koje naizmenicno se smenjuju pokusavajuci da naprave sliku necijeg lika cija je i silueta davno zaboravljena. ponekad i zaplacem, ali samo kada snage imam, i kada uspem da se setim necega iz nekog ranog detinjstva. ponekad se i dignem iz neugodnog polozaja i prosetam po celiji tamnoj u nadi da cu pronaci neki kutak sebe koji sam davno zaboravila. ali uzaludno traganje baca senke moje sve tamnije, a lice postaje sve bezlicnije i tako lutam i lutam po istoj sobi istim putem a mislima nigde dalje od toga. umorna i iscrpljena cesto sam van sebe, a pogled ludaka, koji vec genetski nosim u sebi, tumara sobom. cak se i setim pomisliti ovom glavom pune budji i zapitati se shta me je to dovelo ovde i gde sam to u stvari ja. koliko nemara me je dotuklo i svelo na prasinu i drustvo bubasvaba. da li ludilo povlaci samocu ili samoca povlaci ludilo. vazduh je jos zapecacen postupcima proslosti, kao neki los kabinet iz biologije, sa prepariranim zivotima. tako i ja kao preparirana zivotinja, zatvorena u cauri pokusavam da pobegnem. zelim da pobegnem od cemera i bola, od prasine i smrada, zelim lepa secanja i miris trave , prosto zelim da pobegnem od zhivota!
